Прстима отупјелим, од грубих тијела, ја нисам умио да те додирнем. Срцем испуњеним бесмислом нисам умио да ти вратим, оно што си у мени давно сакрила. Нисам ти био оно што сам хтио. Био сам ти свој и никада твој. Нисам умио с добром бити добар. Тражио сам ти, упорно, фелере и фалинке, слабе тачке, болна мјеста. И намјерно со ти на ране сипао. И знао сам на свијету најљепше да те болим. Док сам се заправо сјетио шта сам то од тебе хтио, мамуран, за живот не баш сасвим зрео, помало тужан, превише јак, да ти признам... И све што сам успио јесте да те приближим да ми будеш никад даље. Да ти будем добра школа за лоше људе. Успио сам да ти будем освојен рат са хиљаду и једном изгубљеном битком. Најуспјешнији пораз који си доживјела. ♡
