Можда баш и не знам шта хоћу
Можда копам по старим ранама
И пјеснички се враћам
На старе поуздане изворе
Можда је патња цијена
Можда много кише мора да налије
Суво тло носталгије
Можда немам изграђен стил
И можда нисам за сваког
И можда ми перо још није оштро
И можда сам женска страна новина
Можда сам боца презреле сангрије
И можда нисам за свачије очи
Могуће је да још лутам
И могуће је да још увијек
Саму себе нисам срела
Бисер сопства нисам нашла
Али јесам се назрела
У покојој ренесансној слици
Мало и у експресионизму
Екстроверта мора ванка
Шта ту није јасно
Има ме у симболизму
Мало ме опјевао Балашевић
Мало више клишеасти ал' драг Антић
У крви ми је мало Дучића
Требињске спарине и поподневне дремке
Праштајте ми сви што вас остављам
И праштајте они којима се враћам
Помало ми мене код вас оста
Чувајте ме и ностите са собом у души
Ко зна када опет ћу вас срести
.
.
.
🦋
