Мој први озбиљан састав десио се на последњој години код учитељице. Тема као и сваке године, стигла јесен, лишће пада, птице на југ одлазе... Докле више, мислила сам се... Већи бунтовик бејах тад, него што ћу можда икада више бит'.
Међутим, те године задат нам је нешто креативнији наслов - ,,Јесен са мог прозора", па уместо да опишем дешавања споља, која су, је ли, свима очигледна и јасна... Реших да окренем и опишем своје унутрашње процесе. Сложене и озбиљне колико то детиња превирања могу бит'. Дилеме једне једнаестогодишњакиње у јесењем расположењу, боје мисли, мириси и осећања. Памтим да је то било нешто баш креативно и другачије, баш сам срећна била што сам се досетила да тако приступим теми.
Следећег је дана учитељица прошла покрај моје клупе и прокоментарисала да ми није оценила рад... Морала је још једном да прочита, чининило јој се да сам скроз промашила.
Мој осећај у том тренутку...
Отприлике, као онај кишан, јесењи дан, који на тренутак све јесење топлине замени сивилом.
Сутрадан ми је донела свеску, са највишом оценом, ништа није прокоментарисала. Нисам чак ни читала пред свима, а тако сам желела...
Дуго ми није било јасно шта се тад десило, мени, њој, мом саставу... Волела бих да се сетим, бар дела тог нечег, чему су била потребна два читања, да од промашаја постане највиша оцена...
Кад би тај састав био година, дефинитивно би био ова 2020. Хтела сам да је саставим онако баш по свом. Ставила сам пред њу превелика очекивања, хтела да ишчупам све задате теме и приступим јој као другачија ја. Како сам је само префорсирала... И како ме је само зграбила и вратила и у месту укопала и показала ми где ми је место.
,,Јануар, фебруар, карантин, децембар..." - кружи, подсмешљиво, ових дана по интернетима.
А заправо...
→Година која је задала тему к'о и свака друга
→Из зглоба ишчашен приступ
→Наизглед потпуни промашај
→Па још једно, до душе, тромесечно читање
→Плаћање данка у времену
→Научена лекција
→И на крају, прилика да јој се у ова три месеца можда да и највиша оцена.
Јер није у теми ствар, није до године, до карантина, месеца... До нас самих је. До приступа, до свесности.
Хајде, узми ону књигу, најдражу, до пола подвучену, проживљену... Ишчитавај! Видећеш потпуно нови смисао.
Промени навику, али је не форсирај, допусти да срасте калем, да се прими и постане део тебе. Започни нова поглавља, али не драматизуј и не хитај... Све досади!
Уради нешто што никада ниси, али старог себе никад не заборављај.
Јер нисмо ми лишће које зелени, опада и поново израста. Ми смо гране, ми смо корени.
Не куди годину, след дешавања, завири у себе... Шта то клија док све око тебе вене? Твоја нова верзија или стари ти с новим смелостима и искуствима.
Не одређуј резултат, пре него што судија одсвира крај. Па и кад одсвира... Шта... Чека те нова шанса, нови меч. У једном углу ти, такав какав јеси, у другом твоја стремљења, страхови, надања, циљеви.
А рунди? Колико волиш...
Цела нова свеска, да испишеш, баш све... Али баш, баш све што замислиш!
