[ако је коме рукопис мрзак]
.
.
.
Спознаје чине да се залетимо и да спознатим похрлимо да променимо људе, навике, свет, породицу, пријатеље... радикално и из корена. Учини нам се да је то пут до оздрављења свих већих и оних мањих друштвених тегоба. И у том се залету прелако распламсава и на крају изгара. Људи и њихова околина неретко остају нетакнути и неокрњени након наших покушаја, добрих намера... Поново останемо сами себи, полупани скупимо парампарчад прошлости и лепимо их за неку нову будућност.
Треба стати пред спознајом, дубоко удахнути и рећи јој: „Хвала ти што си стигла и коначно се изродила!“
Загрлити је и кренути са њом даље. Јер спознаје су велике и јаке саме по себи.
- Ниси крива. - Није до тебе. - Вредан си. - Воли се. - Волећеш. - Вредело је. - То је због њеног детињства. - То је због његове прошлости. - Ти стајеш са лошом традицијом. - Пред тобом су пространства. - Ти мењаш матрицу.