Имала је киша с Београђанима неки неразјашњен неспоразум нешто су јој били скривили, или је она пак њима… Још увек не знам.
Кад би свануло кишно београдско јутро, планови су се увелико отказивали, проклињао се дан и недеља… ,,Па нису овако синоћ најавили!“
О оној поподневној, да не говорим. Јуначили су се поједини, очевидно тмурним јутрима. Пркосно одлучујући да не понесу кишобран. Као да су својом тобоже храброшћу, могли растерати облаке. А они би им се ко за инат сручили на одела тек донешена са хемијског. Киша је у Београду, у дослуху са кошавом, самоиницијативно прозивала вашег фризера и исправљала ваша неуспела фенирања.
Било је и оних, истраумираних, што су кишобран Београдом вуцарали и за време летњих жега. Никад се не зна, киша је овде била непредвидива. Као да је падала баш туда куда сте наумили, док би се већ преко моста, кишни параван завршавао.
По киши је у Београду излазио само онај ко је морао
Изнервиран и пре него прекорачи преко кућног прага. Кашњење и колапс били су у најави. Превоз би клизио и милио низ улице. Мрко смо се гледали кад бисмо се случајно згазили или исквасили кишобранима са којих су се сливале мале Нијагаре.
Морало се опрезно стајати код станице. Нервозни возачи, који су се пробијали кроз сирене и кочнице, неопрезно су знали да нам приуште непланирано купање и повратак кући.
И никада нас више под један кров не би стало, ко кад би лило. Шћућурени испод станичних тремова надвиривали смо се једни другима над главама, неће ли пре наићи наша линија. Овде су кише знале да боле, у прстима и коленима. Па таман на себи гуњ имали, влага је знала да пронађе поре и отворе.
И не беше нам тешко што морамо у градском превозу да се гурамо. Попут покретног огњишта, колико-толико скратило би се дрхтање. И срећни смо били тих пар станица, што смо унутра, а не напољу.
Али да кише не беше, не бисмо знали, колико су лепе београдске мокре улице. Колико је бео Београд, чист и умивен, када се сунце коначно пробије и преломи о баре и излоге.
Само што се сунце у нашем граду, одавно не пробија, и све теже зрацима промаља иза густих димних сводова. Признајте, каква је да је и кишу бисте трпели, само да нам заласци и свитања поново буду јасна и златна као некад.
Над белим се градом надвило коло гасова и смога
Под овим небом све невеселије корачамо. Скупљених рамена и најежене коже. Тмурно увек мање више, и са кишом и без кише. Време се вуче тужније и тромије и од Балашевићевог теретног воза.
Ни залазак с Калиша није више што је био. Ту се и тамо назире. Ако баш будете имали среће, запливаће сунце дуж Дунава, лењо и мучно, тик пре него порине.
Али да у марту нема пролећа, а већ му ко дочек неки сазваше. То је заиста превише. Ако има где, дајте да се се пријавим да певамо песме додолске. Нек пада, нек спере и однесе сивило, болест и заразе, па да се у миру осети, како Београд из кутова израња, на свеже сквашене улице. Да после пљуска опет мирише.
Не знам шта су Београђани имали против кише или она против њих, ал’ мислим да је крајње време да се измире. Под овим се небом скоро па не види, не осећа и не дише.
