Мењајући животне средине и поглавља мењали су се и састави људи мог непосредног окружења. У сваком од њих издвојио би се неко са киме сам постајала ближа. Ко ми је био дражи и ко се из оног генералног скупа другова и познаника приближавао инстанци пријатеља.
Међутим, свака промена средине носила је са собом испит издржљивости свих тих пријатељстава. Као млађа, грчевито сам се борила да одржим неке везе и односе. Што сам старија, схватам да је то све мање могуће, у неку руку нездраво, а са друге стране природно.
У реду је отићи из неког односа
Или га оставити онаквим какав јесте. У реду је удаљити се, уколико након неколико безуспешних покушаја ви постајете једина особа која односу даје вештачко дисање. У реду је не одазивати се на позиве уколико схватите да прича међу вама није оно што је била. Све су то ствари које мање или више тешко прихватамо, али су просто такве. Саставни део живота.
У таквим ситуацијама, суочавамо се са сликом о себи коју можда и не бисмо волели да видимо. Слику себе који одлази, оставља, одустаје… Али некада је излазак из односа ипак здравија и боља опција.
Време у коме живимо у великој мери почело је да дефинише колико смо са неким блиски и колико је наш однос јак. Појавила се стална потреба да будемо повезани, 24 сата доступни. Заједно смо и када смо физички одвојени, друштвене мреже, четови, стална дописивања, чине да многи односи сагоре и заврше се и много пре него што бисмо очекивали. Неретко се то деси због ситница и у нормалним околностима решивих несугласица.
Међутим, западамо у стања када нам је помало доста, када бисмо се изоловали и покушали да приђемо односу и особи из неког другачијег угла. Дистанца је данас ипак погрешно схваћена.
Увек ми пада на памет како су наши родитељи, деке и баке, одржавали односе са својим пријатељима годинама. И са великим временским размацима и физичком удаљеношћу. Стари пријатељи су опстајали искреније и дуже него многа моја данашња пријатељства.
Да ли је недостајање било фактор који занемарује ситнице?
Чини ми се да јесте, у великој мери. Са одређеном временском и просторном дистанцом, заборав је брисао многе лоше аспекте тих пријатељстава. А људи су природно памтили већину добрих и лепих успомена и то је било оно што их је везало за њихове пријатеље. Са поновним сусретима преплављивала би их увек позитивна осећања. Њихови бројеви телефона у именицима били су неприкосновено благо и одређена врста сигурности, да у неком граду у некој земљи, постоји неко на кога могу да се ослоне.
То наравно не значи да је дистанца оно што нам је потребно
Далеко од тога, волела бих да овај мој пример схватите у контексту издржљивости и опстанка једног односа. Чиме бих волела да оправдам чињеницу да непрестана и свакодневна комуникација не мора да буде мерило доброг пријатељства.
Добар пријатељ даће вам слободу
Да растете, да будете бољи, да откривате нове људе, да откривате нове страсти и интересовања. Све док то пријатељство не узимате здраво за готово и док умете да цените то што вам је неко увек залеђе, ослонац и подршка.
Добар пријатељ уме да слуша и увек говори када треба
Сви волимо када добијемо охрабрујућу потврду за наша понашања, поступке, осећања и изговорене речи. Међутим, није здраво увек очекивати одобравање и подршку и заносити се да смо увек у праву. Прави пријатељ зна када да нас заустави, када да нам скрене пажњу на друга гледишта и перспективе. Прави пријатељ неће прећутати да грешимо, да је нешто лоше по нас и да би могло да нас кошта емоционалног и физичког здравља.
Прави пријатељи разговарају о проблему
Не стављају ствари испод тепиха и не одлажу непријатност за касније. Али исто тако зна да бира место, време и окружење када ће са вама расправити ствари које би могле да вам угрозе однос. Зато је пријатељски однос врло сличан партнерском, али и родитељском. Само што у овом односу, љубав и повезаност имају другачији ниво, са нешто прилагођенијим степеном поверења. Док се родитељска улога смењује и обострана је, јер ипак једно друго кроз причу, искуства и савете градимо, подижемо и освешћујемо.
Прави пријатељи знају када да вас пусте
Неминовно ће вам се путеви у неком тренутку раздвојити. Што не мора значити крај вашег односа. Неко од вас ће променити средину, град, државу. Добиће посао у другој фирми, са другачијим радним временом. Заљубиће се. Засноваће породицу. И у свему томе имаће мање времена за вас или ће у тим новим срединама пронаћи нове људе са којима ће све више бити у контакту.
Дешава се да те животне прекретнице и промене у животима својих пријатеља доживимо лично. Неспремни да се раздвојимо и навикнемо да нисмо једина особа у животу својих пријатеља. Необичан осећај права на поседовање није редак случај у пријатељским односима.
У тим ситуацијама морамо освестити чињеницу да и сами добијамо простор и време за упознавање са новим људима, за обнављање неких старих односа или просто време за рад на себи. Све друго нагиње ка личној саботажи, али и успоравању напретка особе до које вам је стало.
Зато ваш однос очувајте здравим
Да би и у вама самима увек било места за оне који су вам обележили део живота. И са којима ће вас живот необичан и непредвидив какав јесте, поново довести у везу. У времену ће се отворити нови простори и природна, исконска потреба, да наставимо тамо где смо стали. Да најважније животне тренутке прођемо са онима који су део нас и чији смо наставак пузле. Појавиће се пут којим ћемо поново корачати заједно. Онакви исти са нешто већим коферима и албумима, у којима је увек довољно места за нове заједничке лепе тренутке, сусрете и радовања.
Фотографије: Les Anderson @Unsplash