Пре пет година постала је мама, исте године настао је и један од омиљених родитељских блогова данас, њен Momste.rs . На једном месту окупила је пуно младих родитеља, али и младих људи који ће се родитељима тек звати. Труди се да ниши коју је окупила пренесе колико је развој читалачке културе важан за сваког појединца.
Сара Остер Роквић, филолог из Београда.
У овом тренутку много родитеља муку мучи са онлајн верзијом школства. Систем је умногоме заказао. Како сада одједном дете „натерати“ да чита на време и самостално.
Сара је мишљења да је стицање њихових навика, добрим делом и наша одговорност. Напомиње, да никада није касно и да је увек право време да се крене са развијањем читалачке кондиције. Пандемија и ванредно стање са свим вишком времена које доносе, можда су у неку руку идеалне за почетак упражњавања читалачких активности.
Сматра да сваком детету које приволимо навици читања, дајемо шансу више да постане одрасла особа способна да мења свет. Говорила је о тој битној ставци родитељства, увођењу детета у свет књиге, предностима и препрекама у том процесу. О лепоти писане речи, татама у улогама приповедача и још понечему...
Порука је јасна – Децо, родитељи, деке, баке, секе, бате... читајте!
Када сте Ви са Вашим дететом почели да читате?
Почела сам да читам са сином када је имао неких шест/седам месеци из овог угла гледано, мислим да је то могло да буде и раније. То можда чудно звучи и неко ће рећи – Али то је још увек беба – јесте. Међутим, бебе у том периоду већ разликују облике и боје. Тако да им помоћу малих књижица, намењених за тај узраст, можемо показивати слике и читати краће реченице. То су мале књиге углавном испуњене сликама животиња које воде кратке и једноставне дијалоге. Заиста мислим да је то најбољи период за почетак једне такве активности. То не мора бити сваки дан, једном недељно је сасвим довољно.
Велики број родитеља у том узрасту свог детета уводи праксу пуштања цртаних филмова. Како Ви гледате на то?
Сетим се свог детињства пре тридесет година. И тада су били они Дизнијеви филмови и мој син их гледа наравно. Међутим, деци се данас цртани филмови пуштају, рекла бих претерано. Сматрам да морамо да пронађемо праву меру.
Шта Вам је највише помогло у том процесу увођења детета у свет књиге?
По струци сам филолог и током студија на доста предмета сам имала прилику да ишчитавам дечију литературу. То ми је доста помогло, као и блог за родитеље који сам покренула и то што сам и сама пуно читала као дете. Такође, унука сам једног професора српске и светске и књижевности.
Постоји доста блогова и сајтова на којима се родитељи могу едуковати на те теме. Тамо могу научити како да изаберу праву литературу за своје дете.
Када је добро почети са едукацијом за ту страну родитељства?
Када говоримо о мамама, најидеалније је да мама крене са учењем онда када сазна да је у другом стању. То је јако важно, поготово када је мама први пут у другом стању. У сваком случају, никада није касно. Чак и када дете има 3, 4 или 5 година и тада се треба едуковати на тему читања са децом. Јер стално се истражује о бенефитима читања са дететом. Код нас се заиста доста младих мајки занима за те теме. Како водим блог, често имам прилику да видим како се добро сналазе са материјом. Предлажу једне другима литературу и то су жене које нису, да кажем, из струке и то је по мени сјајно.
Како одабрати праве књиге?
Крећемо од сликовница. Како дете бива старије, повећава се количина текста, а смањује се број слика. То је просто природно.
А када је литература о родитељству у питању, шта препоручујете?
Књига која је мене увела у свет родитељства јесте књига психолога Александра Нила „Слободна деца Сомерхила“. Та књига ме још на годинама студија увела у ту тематику како поступати са децом. Данас је све више књига светских стручњака на тему родитељства, развоја дечијег мозга и васпитања. Данијел Сигл, Јеспер Јул, Тони Брајсон, то су заиста аутори на које треба да се обрати пажња.
Са којим проблемима се маме и тате најчешће сусрећу када је ова тема у питању?
Приметила сам два проблема.
Први је хиперпродукција која је изнедрила неке слииковнице и књиге, код којих се заиста види да није рађено на квалитету, него на квантитету. И родитељ често долази у дилему како да изабере праву књигу за своје дете.
Права је она која ће детету првенствено бити забавна и кроз коју ће дете нешто научити. Ми као родитељи желимо да се наша деца заинтересују за те књиге, да заволе да читају и да то наставе да раде и када буду одрасли људи. Треба да их приволимо да заволе писану реч.
Други проблем са којим се родитељи сусрећу јесте ситуација када дете дође у период када каже – Нећу више да чиатмо, није ми то занимљиво, желим да идем да се играм, желим да гледам цртани – тада морамо да се довијамо. Ја обично кажем – Хајде да погледаш ову нову књижицу.
Треба им показати да ће у том свету увек бити нешто ново.
На које сте се још начине довијали када детету и није баш до читања?
Библиотека је одличан сарадник у том процесу упознавања са књигом, а и са чињеницом да не могу све ствари овог света да буду наше. Као и да оно што позајмимо морамо да вратимо.
Кад му падне концентрација довијала сам се тако што бих укључила тату. Обично сам ја та која је задужена за читање књига. Када нам се он придружи, учинимо читање заниимљивијим, мењамо глас, он буде зека, а ја сам меда и онда се дете лепо исмеје током читања. Треба и дете укључити, поготово у књигама које имају мање текста и богате илустрације. На основу њих је он пажљивије пратио и довијао се шта је још то потенцијално могло да се догоди. Тако развијају машту и креативност.
Сматрате ли важним да се, уколико су у могућности, у овај процес укључе оба родитеља?
Важно је да се направи нека рутина, нека мала традиција, да некада приче чита мама, некада тата, некада обоје. То није само пуки чин читања. То деци јако значи и они то заиста воле. Имају осећај заједништва и сигурности када увече сви заједно легнемо у кревет и покријемо се. Ту им је топло, ту је заједница и љубав. Важно је да се некада укључе и бака и дека, старији брат, сестра.
Неретко имамо прилику да се сусретнемо са децом којој није читано и која просто нису у том свету. Где смо као друштво погрешили?
Нове генерације рађају се у свету нових технологија. Писана реч се полако потискује. Ја се заиста трудим да што више мотивишем младе људе и жене које још увек нису мајке. Да им пренесем знање да је писана реч јако важна. Зато се надам да ће ти људи и просветни радници, помоћи деци да се укључе. Јер опет кажем, никада није касно да се чак и одрасла особа посвети књизи.
Сматрате ли да је могуће реедуковати родитеље?
Ако неко жели да чује, могуће је. Постоје људи који једноставно нису отворени за такве идеје. Ја се некако сусрећем са људима који желе, па некако сматрам да је итекако изводљиво и могуће.
Шта нашем друштвеном систему недостаје?
Сусрећем се са родитељима који су заиста жељни знања. Родитељи су пуни идеја и инцијатива да се удружимо и приредимо деци што више културног садржаја. Важно им је и приближавање уметности деци. Шаљу доста питања, потребни су им савети. А тог садржаја једноставно нема. Све што могу да пронађу на Гуглу када су те теме у питању, неретко буде само мој сајт, а то некада није довољно.
Зашто смо те теме запоставили, ко је заказао?
Када се сетим свог детињства, заиста немам на шта да се пожалим. Моја мајка је инсистирала да читам увек и на време, све лектире сам читала у целости. Данас је деци на интернету доступна и скраћена и препричана верзија. Ко је заказао не знам... али све је до нас. Морамо утицати на то. Толико је нових информација, на дневном нивоу, свега је у изобиљу. Хиперпродукција је брза, али нас је све успорила.
Како одбацити оно што је производ хиперпродукције и пробрати квалитетан садржај?
Када отворим књигу, обратим пажњу на сам текст, да ли је смислен, јасан, да ли прати слику. Не желим да та књига подцени схватање и развој мог детета. Јер неке књижице прате трендове и цртане фиилмове, па се и нама дешава да он жели управо такву. Некада му је и купим, али се трудим да му објасним да нека књига има или нема поуку и поенту.
Шта је детету најважније што жели да добије од књиге?
Деца се углавном поистовете са ликом у књизи и то уопште није лоше. Буде им лакше, зато што знају да нису сами. Схвате да је тај лик прошао кроз нешто кроз шта и сами пролазе. На пример уколико се боје мрака, биће им лакше ако је и главни јунак у сличној ситуацији. Заинтересује се шта је тај лик урадио па и сам почне тако да размишља.
Не ускраћујем му могућност ни да види нешто лоше и тужно у књизи. Јер када се дете разочара неким исходом, можда почне да размишља другачије у том смеру. Имам обичај да кажем, да ће свако разочарано дете нешто променити. Зато књиге не цензуришем, јер верујем да из свега тога може да се изнедри само нешто добро.