Интервју: Предраг Пеђа Милошевић
Слојевитост нарације, спој култура и непролазност лепоте најбоље описују дела овог београдског уметника.
На изложби под називом ,,Нити и метафоре“ у галерији ,,Атријум“ Библиотеке града Београда, љубитељи уметности имали су прилику да уживају у делима из ауторовог последњег стваралачког циклуса.
Поставка која је својом топлином и необичношћу зауставила време и учинила да накратко пребегнемо у неке сигурније ванвременске просторе. И да осетимо емоције којима је попут нити свака од изложених слика дубоко прожета.
О самој изложби, уметности данас, нарцисоидност и садашњем тренутку разговарала сам са аутором Предрагом Пеђом Милошевићем.
Колико је епидемиолошка ситуација утицала на Вас?
- Пандемија је можда смањила заинтересованост за уметношћу. За одређене формате током претходне године била је нешто мања потражња. Међутим, то се на крају испоставило као добро,успео сам да се представим у најбољем светлу. Могу да кажем да је ово моја најбоља изложба до сада. Људима недостаје уметности, долазе са великом радошћу, усхићењем и очекивањем.
Како се на Вас као уметника одразила епидемија? Да ли је утицала на мотивацију и инспирацију?
- Сваком уметнику је битна интеракција са другим људима. Мора да постоји одређени доживљај да би се стварало. Ако смо превише у некој врсти изолације, друштвени и емотивни део нас трпи штету. Док сам за штафелајем, ја могу да постојим и егзистирам кроз тај свој свет. Човек међутим није само то, он мора да има контакт са другим блиским и драгим људима. Тако да је било криза, не могу рећи да је то била равна линија, било је осцилација.
Човек је ипак јако прилагодљиво биће. Читао сам како су се људи сналазили 1510. за време куге у Венецији. Тада је од те болести страдао и велики италијански сликар Ђорђоне, као и многи други уметници. Међутим, на основу сачуваних признаница и наруџби сазнајемо да су се слике куповале и наручивале и тада. Живот разних уметника и тада је морао да тече неким својим током.
Шта очекујете да ће из свега овога произаћи?
- Надам се да ће поука свега овога бити да се у науку мора улагати много брижније, а не ad hoc.
Сада се дешава један чудан ефекат коронавируса. Чим попусте мере, људи се уметности враћају великим интензитетом. Ово је привремено стање у коме сви очекујемо неко велико финале и потпуну катарзу, када ће људски дух сликовито експолодирати. Историја нас учи да после тешких периода настају периоди успона и напретка. У уметности тада долази до промене естетике,али и етике и моралних начела. Долази до пурификације, прочишћења људског мисаоног процеса.Уметност је параметар и сеизмограф праве људске природе.
Који део људске природе Ви покушавате да осликате?
- Покушавам да вратим и подсетим људе на ствари које су нам се већ дешавале. Покушавам да заоставштину наших предака изанализирам и сублимирам – истиче Предраг док прилазимо платну на коме је насликан грчки мит „Нарцис и Ехо“.
"Нарцис и Ехо"
Мит о Нарцису
Нарцис је, према грчкој митологији, био син речног бога Кефиса и нимфе Лириопе. Када је Нарцис рођен, родитељи су упитали пророка Тиресију да ли ће њихов син дуго живети. Мудрац је одговорио да хоће, али само уколико никад не буде видео свој лик.Већ као дечак Нарцис је био толико леп да је својом појавом освојио гомилу обожаватеља. Међутим млади Нарцис је био горд и леденог срца, па је презрео сваку љубав. Нимфа Ехо се због неузвраћене љубави према овом лепотану повукла у самоћу где је венула од љубавне чежње, све док од ње није остао само глас, зато данас одјек гласа и називамо ехом. Најзад, један од одбачених обожаватеља је проклео младог Нарциса да заволи оно што му је недостижно. Богиња освете Немеза чувши ову клетву, казнила је младог Нарциса који је так имао тек шеснаест година. Једног дана кад је Нарцис отишао до извора да утоли жеђ, уморан од лова, угледао је свој лик у бистрој води остао опчињен силном лепотом, својом. Узалуд је младић покушавао да обгрли и пољуби сопствени одраз у води, лик који се заједно са њим смејао и плакао. У тим покушајима и силној заљубљености младић је заборавио на храну и сан и тако је копнио живећи од љубави према себи све док није клонуо на трави крај извора.У часу смрти једино га је Ехо видела и шапнула му последњи поздрав. Кад су уплакане и болом скрхане Дријаде, нимфе и Ехо дошле да га сахране, крај извора на месту младићеве смрти угледале су прелепи цвет са белим круничним листићима.Приповеда се да Нарцис вечно у подземном свету Хада гледа своје лице у водама Стиге.Извор: едукација.рс Зашто баш овај мит? Шта за Вас он представља?
- Ти антички филозофски склопови имају увек применљиву есенцију. Нарцис је био заљубљен у свој лик и младост, што је донекле и оправдано, али уопште није примећивао лепу девојку Ехо која је у њега била заљубљена.
Овај грчки мит можемо уочити и данас. Од саме нарцисоидности, данас је још суровији појам ега. Може се уочити и у оквиру дневне политике. На пример Шпанија и Француска у овом тренутку имају проблем јер немају довољно вакцина. Са друге стране Русија и Кина производе одличне вакцине, али су политички игнорисане. И ту увиђамо нарцисоидност и преувеличан его појединих људи који се баве политичким питањима. Људи који виде само себе и не виде последице својих поступака. Они тиме пројектују себе и своју политичку нарцисоидност.
Поред античких мотива, у Вашим делима уочавамо мотиве и детаље из других култура. Ком споју тежите?
- Француски философ Жак Дерида тврди да се институције моћи у култури стално селе. Старогрчка култура се преселила на староримску, староримска на византијску, економски и културни центри моћи се стално селе и претапају. На мене је највећи утицај имала Венеција, Фландрија и њени мајстори и наравно Шпанија. У нашем поднебљу, Шпанија није толико присутна.
Велики број шпанских сликара био је везан за итало-медитерански утицај. Чувени Ел Греко је, како му име каже, био Грк. Веласкез је неколико година радио у Риму, док му је велики пријатељ био велики фламански сликар Рубенс, који га је често посећивао у Мадриду. За мене је кључан тај троугао фламанско-венецијанско-шпанског утицаја.
Инсистирам можда на шпанском утицају, посебно због њиховог периода касне ренесансе када се у Шпанији, због великих финансијских улагања, дешавао уметнички процват.
"Венецијанка"
Шпанци су мало дуже од нас били под исламом. И то су била мање турска, а више арапска племена. Шпанци су ипак достојанствено успели да се сачувају од исламског утицаја и да сачувају своју аутохтону културу. Зато је Шпанска култура изузетно важна за целу Европу.
Посматрајући Ваша дела, гледалац се неретко измешта из садашњег тренутка и путује неким прошлим временима. Јесте ли на неки начин носталгик?
- Један од најбољих протеста, ако се ви са нечим не слажете је да то игноришете, да уопште не будете ту. Импресионисти и прерафаелисти су кроз историју бојкотовали тај крем друштва, нову буржоазију, богати слој и њихове вредности.
Начелно избегавам лажну модерну. Ако бих ја насликао нешто тренутно актуелно,неког данас познатог, не значи да бих био модеран и познат. Што се тиче тржиста, оно што се највише продаје, то заправо и није модерно. Мода је пролазна. Права савремена уметност то није. На Западу је модерна апстракција и енформел и то се продаје. Свако жели да има модеран намештај и самим тим и модерну слику којом жели да покаже да је он модеран, спреман и савремен човек што би други људи требало да перципирају као успех.
"У Пигмалионовом атељеу"
За кога су Ваше слике?
- Моје слике су за припремљеног и образованог гледаоца. За неког ко има ширину и ко има софистициран однос према свему у животу. Такав неко може да повеже и пронађе емоцију у детаљима. Свако нађе неки детаљ преко кога уђе у слику. То важи и за позоришну представу и за роман и за песму. То је детаљ који вас усиса у дело.
Предраг Пеђа Милошевић рођен је 26. 11. 1960. године у
Земуну. Гимназију је завршио у Горњем Милановцу. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду на катедри сликарства у класи професора Рајка Николића 1985. године. Од 1992. До 1996. године живи и ради у Шпанији као професионални уметник. Од 2009. До 2013. радио је као хонорарни арт профессор у Амбасади САД-а у Београду. Излагао је на преко педесет изложби у земљи И иностранству. Учествовао је у на неколико престижних ликовних колонија и симпозијума. Живи и ради у Београду. Има статус самосталног уметника. Члан је РАСАРТ-а и УЛУПУДС-а. Бави се И истраживањем сликарских техника старих мајстора. Издавачка кућа Еволута је 2018. године објавила његову књигу "Сликарева тајна”.
На 17. Бијеналу ,,У светлости Милене” 2019. Освојио је сребрну медаљу.
Биографија из каталога „Нити и метафоре“ Галерије АТРИЈУМ Библиотеке града Београда