1946.

Хајде да се правимо да нисмо баш своји, да рођени смо хиљаду деветсто двадесет и друге и не мари што видели смо свашта, разорен град, склоништа и тужна лица. Преживели смо и видели обоје колико један живот значи. Гледали смо га како ниче из пепела и схватили да овога пута нећемо направити грешку и да ћемо га живети како треба. Да је сада нека хиљаду деветсто четрдесет шеста, година у којој немамо ништа, а имамо све. Мајке нам брину да ли ћемо и шта сутра јести, али ми не маримо, бар немамо вишак килограма. Вечери проводимо на Малом Калемегдану, где нам је друштво, омладина.. и бодримо момке у црвеном у некој новој, неодољивој игри под обручима. Петком смо на истом месту, али у другом издању. Игранка је. У град је стигао џез, неки потпуно нов и заводљив звук, није нам баш позант, али плешемо јер тако је добар ритам. Скупио си новац тек за толико да нам купиш по клакер, а знам да ти је у новчанику остало још толико за онај букет нарциса што ћеш ми дотурити у недељу кад с мајком кренем до цркве. А онда ће те позвати на одслужење војног рока, ја ћу тих дана штедети парфем. Чуваћу и оно мало течности на дну стаклене боце, да имам по кап за сваки одговор да ти на мене писма миришу. Хајде да се правимо да нисмо баш своји, да хиљаду је деветсто четрдесет нека, јер боли ме бесмисао овог века, ове две хиљаде године и неке.