- А шта ти студираш сине?
- Политичке науке.
- Где то нађе, црно дете, видиш ли шта нам раде политичари...
- Али, знате ја нећу бити политичар. То што ми студирамо, то је политикологија. То вам није политичарење и све ово што гледате на телевизији није то за шта се ми школујемо...
И тако у недоглед, нисам ни замишљала колико је тешко приближити људима шта се то тамо на Факултету политичких наука заправо изучава. Њихов први утисак је јако тешко променити и поправити слику о нечему о чему обичан народ има тако пуно неоснованих уверења. Заправо, најчешће ме спаси шестогодишња сестра кад се убаци понављајући моју сликовиту, некад давно измишљену дефиницију...
- Знате, као што доктори лече болесне људе, тако они тамо уче како би они са телевизора требало да раде. Сви се насмејемо тад, а у мени остане трачак горчине, јер знам да то уопште није далеко од истине. Да је среће ову би земљу заиста водили људи који су године живота оставили дајући се за стицање вештина управљања, за науку, за философију, политикологију... за шта? Да би нас и даље водили они скупљени са штапа и канапа... Чему...
- Али знате ја баш и нисам тај смер, ја сам на катедри за новинарство и комуникологију...Понекад је боље мало воде држати у устима уместо говорити... Не просипај бисере пред ..... синко.
- Па где нађе то, видиш ли како живе? Чиме са баве? Како мало зарађују...Тад чини ми се највише заболи, запече... Нису то људи несвесни, слепи, виде, итекако знају како се и колико цени послушност. Али на једно око жмуре изгледа.. Пристају да их неко кува на тихој ватри, и увлачи у своје токове и свој сценарио.
- Штета сине што учиш толико, а да ти се не исплати. Имам кума у Куриру, родица од шуриног брата ради на Пинку, могли бисмо неку праксу да средимо?
- Нећу, хвала, тражићу праксу следеће године...
- А што? Да то ти ниси, јадна ми мајка, хтјела код оних жутих... Да нећеш у ове америчке телевизије, за ове луксембрушке мафијаше да радиш...И ту се отприлике заврши, ја постанем ,,жута“, они забринути, што млада пропадох. Што не идем линијом мањег отпора, што не знам какве се игре играју, у шта сам се, несретна, упустила...
- А шта ћеш, моја ти, радити кад завршиш?
- Можда се уопште не будем бавила тиме... Видећемо још...
- Е чуј њу... а шта се ког врага онда школујеш?За себе се школујем! За свој образ и миран сан. За своје боље сутра, за своје боље одлуке. За бољу државу једног дана, за грађанство. Да ме нико никад не прави магарицом и не вуче за уши и нос.
Да научим да мислим, да се браним, да расуђујем. Да бих знала како треба, да бих умела да одвојим здраво од оболелог, труло од младе клице, интерес од добре воље, жито од кукоља, част од нечасти, ђон од образа.
Школујем се да ми нико сутра не би могао пера одбити. Школујем се да бих имала оправдање за место на коме седим, за динар који примам. Школујем се за понос својих родитеља и сигурност своје деце.
Школујем се за добро у овом животу, за лепоту у свему што имам, за оно мало љубави што у томе што бих да радим, осећам и видим. Ето, зато се школујем!
Да ме није брига, да сам свесна свега што ми се у мени и око мене дешава. За сутра се своје школујем, светло, поносно сутра, за испуњено данас и незажаљено јуче.
Можда ми звање не буде ишло уз диплому, али нисте свесни колико се поља и врата отвара док стичете знања. Док уграђујете у себе мале победе и тихе борбе које се воде док покушавате да се истакнете, да се пронађете и да себе коначно угледате у нечему што од вашег рођења чека да ви будете спремни.
Зато волим своје до сада донете одлуке, волим свој факултет као установу где ћете добити довољно од свега потребног да идете кроз живот. Кроз систем који ћете једног дана успети да промените. Цивилизованошћу, потковани знањем, вештинама.
Често се нашалим да је ФПН попут шведског стола, све вам је понуђено, можда не можете баш све да узмете, али вам се нуди и питање је само ваших афинитета, способности и жеље, колико и како ћете узети, употребити и уградити у себе.
Свако сам бира свој пут и на њему сопствено кормило држи. Са главом изнад воде можемо много, уљуљкани тонемо и на сувом губимо тло под ногама. Зато је важно, помало с резервом, али увек слушати, увек питати, тражити још, хтети више, желети боље.
Мене можда нису довољно резале кошаве живота, да бих знала да ценим светло и топлоту родитељског дома, које ме још увијек обавија. Нисам умирала довољно још, да бих живела. Нису ме довољно тукле лажи и мучиле преваре. И можда нисам још горчину живота испробала сопственим чулима. Није ме довољно систем газио и уназад враћао, гушио и бранио. И можда још увек немам довољно година у пасошу, да бих изашла на црту неком ко је положио све животне испите и коме је искуство исписало дипломе и похвале..
Али једно знам да нећу бити... одрасла и зрела особа која младе страховима и болом плаши. Толико нас радости и љубави чека, толико тога зависи од наших избора, наших представа, наших дела, малих и великих, али наших победа. Ето, само зато се школујем!
