„Била сам спремна да потпуно променим професију, ако треба да радим и у кафићу“
Наташа Миљковић, данас успешна телевизијска новинарка телевизије ,,Нова С", свој новинарски пут крчи од своје петнаесте године. Одраставши уз оца новинара и његову писаћу машину, одувек је знала да је тај позив оно што жели и воли. Искуство је градила кроз бројне редакције, како каже ,,испекла је занат“, јер то је оно најважније у новинарској професији. Никада није желела да буде само тв лице, а да иза тог лица нема образовне поткованости. Основне студије међународних односа завршила је на „Факултетуполитичких наука“ у Београду, а онда и мастер студијски програм из области политикологије у Риму.
Новинарство Вам је у крви, зашто сте се ипак одлучили за дипломатију на Политичким наукама?
- Хтела сам да будем новинар, али не и да студирам новинарство. Одабрала сам да
новинарство учим кроз занат, на терену. Паралелно сам се академски образовала за међународне односе, који ми до дана данашњег нису затребали.
Постдипломске студије наставили сте у области политикологије и дипломатије.. Да ли је то допринело Вашој каријери?
- Одлазак у Рим, на мастер студије, много ми је више значио због мене лично и мог општег образовања. То је био смер који се зове „Управљање државом и кризни менаџмент.“ Имала сам 26 година тада и десет година искуства на телевизији. Чини ми се да ни тада нисам знала да је то права професија за мене. Немојте да мислите да сте за то дати, јер новинарство, водитељство, уредништво, траже посебан таленат и посебну жртву. Можда се сутра пробудиш и свхватиш да ниси за то и шта ћеш онда?! Увек ти је потребан план Б, не само за посао, за све у животу.
Како је онда Вас новинарство ипак убедило да му припадате?
- Када сам се пријавила на конкурс на „БК телевизији“, сачекала су ме четири круга пакла. Прво дођеш на општи информативни разговор, ако то прођеш идеш на пробно снимање, ако и то преживиш, идеш код Александра Тијанића на разговор, а онда те позову и кажу : „Сутра ујутру се појавите на послу.“ Сећам се колико сам стресно преживљавала сваки следећи корак. Први пут када сам стала пред камере, послали су људе по воду са шећером и по једног водитеља, у кога смо иначе, све биле заљубљене тада, да ме држи за руку. Већ следећа генерација која је дошла, била је тако сигурна у себе, нико од њих није имао трему. ,,Шта није било у реду са мном?“, питала сам тада Александра Тијанића. Рекао ми је: „Наташа, то је само знак колико ти је заправо стало“, мислим да и данас понављам себи те речи. Стасали сте уз велика имена. Да ли и данас млади новинари имају простора да се развијају уколективима домаћих медија?
- Данас не постоји емисија где би млади новинар почетник кренуо, све су то неки велики пројекти. Ја морам Богољубу Карићу да одам једно признање. Он је заиста даваоподстицај људима да раде, али и да заврше факултете, дајући им простор да се уклопе. Моје радно време било је увече, када завршим са свим својим обавезама. У то време је студент који дипломира од Богољуба Карића добијао новчани бонус у вредности данашњих хиљаду евра. Било је боље време, редакције заиста јесу биле „стјудент френдли“ настројене.
Колико је битна прва редакција за развој једног новинара?
- Први колектив те обележи за цео живот. То су људи од којих научиш занат. Неретко млади људи буду испрофилисани у новинаре звери, само зато што им је неко рекао да ствари функсционишу тако и да тако треба. Ако од себе очекујеш велике ствари, крени онда од великих прича.
Обећавају ли нове генерације?
- Нажалост имам осећај да добар део студената новинарства, новинарство уопште не занима. Чини ми се да крећу у ту причу да би били искључиво тв новинари, само да би стали пред камере, а не да би радили оно што је срж нашег посла. Теже слави и популарности. Ја овај наш посао заиста волим, било да сам сниматељ, монтажер, новинар на терену, репортер,уредник... Постоје људи који су ушли у новинарство јер воле новинарство, а постоје и људи који воле себе у том послу и лако их је разликовати.
Који тренутак сматрате највећом прекретницом у каријери?
- Мајчинство је било „тачка зарез“ у мом животу. После емисије „Кључ“ на РТС-у и свих стресова, пожелала сам да свом детету будем насмејана, да ме има целу, и емотивно и у сваком смислу. Сада кад је он већ велики ја поново себи дајем подстицај да идем до крајњих могућности. Изабрала сам у једном моменту да ми Лазар буде пречи од посла, али то не значи да сам посао запоставила.
Колико Вас је син променио?
- Лазар је потпуно преокренуо мој живот, али није успео да промени моје погледе на професионализам. Много пута сам чула да је лакше склапати компромисе када имаш дете. „Ћути, лажи, примаш плату и то твоје дете живи од те плате“, ја то никада нисам желела. Била сам спремна да потпуно променим професију, ако треба да радим и у кафићу, само да не бих брукала себе и да не бих довела своје дете у ситуацију да ме се стиди.
Када је Ваш план Б поново дошао у обзир?
- Од оног тренутка када сам схватила да не могу да радим свој посао онако како мислим да треба. Ја сам на РТС-у склоњена у једну лепу, фину емисију, од десет до дванест сати ујутру, која се није бавила много битним темама. Знала сам да је то термин који мало ко гледа, у то време чак и пензионери иду код лекара. Прихватила сам јер сам желела да то што радим буде исправно и нецензурисано. У том периоду осетила сам свој инетелектуални максимум, а била сам на професионалном минимуму. Хтела сам много да радим, а радила сам мало. Била ми је потребна промена.
У ком моменту сте рекли себи „МОЖЕШ, КРЕНИ ДАЉЕ“? - Онда када сам прешла на тв „Прва“, она ми је донела плодно тле да идем даље. Да сам остала на РТС-у не бих се мрднула одатле. РТС је новинарима била сигурна лука из које се иде право у пензију. Међутим, за неког ко воли свој посао, РТС је једно инертно место. Изгубићеш енергију уколико желиш да нешто у потпуности радиш како треба, јер људи око тебе не желе. На „Првој“ сам схватила да ја то могу. Тамо сам брзо схватила да ако већ могу да одем са велике националне на малу националну телевизију, могу и „на кабл“, ако знам да ћу радити како треба, како желим и волим. Тако да је након „Прве“ веома лако било прећи на „Нову С“.
Да ли је емисија ,,Међу нама“ пронашла свој пут до оних гледалаца до којих сте желели да допрете?
- „Међу нама“ је емисија која треба да добије пажњу нормалног човека. Данас су медијиприлично поларизовани, чини ми се да ми правимо мост међу њима. Људи не верују свему што виде на „Пинку“, али исто тако има оних којима је с друге стране „Н1“ превише информативан, не разумеју га. „Међу нама“ нуди нешто што је заиста између, место на коме знате да ћете пронаћи оно што заиста јесте најважније. Трудимо се да буде и занимљиво. Нажалост, свет у коме живимо је такав да је просто немогуће да сваки дан буде сензација, али то и није идеја. Приче и интереси обичног, норамалног човека су оно чиме се водимо.
фотографија: wannabemagazine.com