🚊Већ код Економског факултета почео бих да размишљам да ли ће ући на Железничкој.. и ушла би. Волео сам да гледам ту замишљеност од неколико станица. Нечему би се смешила увек код Београђанке, а онда би изашла, а ја бих наставио. И тако сваке друге недеље. Контао сам, средњошколка. Ишчекивао бих је по пет јутара, а онда наредних 9 је чекао. Било је понедељака кад не би ушла, тада сам стрепео да можда никада више неће ни ући кад аутомат каже: ,,Главна железничка станица." Никада нисам учинио ништа, ни сео ближе, ни чекао њен поглед, нисам покушао ни да сиђем на њеној станици.. Ко ради још то? А онда је престала да се вози том линијом. --------------------------------------------------------------------- Чекајући тај зелени трамвај, чудан би ми неки страх стомак обузео. Да можда неће бити унутра. Волела сам да осећам његов поглед на себи и да замишљам шта то о мени закључује тог јутра. Тамна густа коса, џемпери и кошуље, пет јутара сваке друге недеље. Био је студент рекла бих. Пред излазак замишљала сам га како устаје и због мене силази, на мојој станици. Смејала бих се самој себи.. колике су вероватноће биле за тако нешто. А онда бих сишла, он би наставио. Никада нисам покушала ништа, ни да седнем ближе, ни да му узвратим поглед, ни да продужим пар станица.. Ко ради још то? А онда сам престала да се возим Седмицом.
