Ништа човеку не враћа успомене као музика. Успомене се у мом случају најчешће заврте на радију. Сам по себи, радио је прилично носталгичан медиј. Помало запостављен, скрајнут могућношћу самосталног креирања плејлисти на рачунарима и телефонима, стари добри радио – ником зло урадио и даље се бори и чува свој јединствени дар.
А радио уме, што ниједан други медији не може… Чини да осетимо време, да осетимо тренутак. Радио савршено тече уз нас и не тражи нашу пуну пажњу. Он дозвољава да буде споредан, а успева некако у исто то време бити свеприсутан. Стапа се са моментом који проживљавамо, развлачи стегу времена и у међупростору наших мисли конвергира сећања, садашњи тренутак и све оно што тек чека на нас.
Реченице које исписујем нису ништа друго него процеси.
Десише се на једној од линија од тачке А до тачке Б. Из празног хода, уз помоћ драгог ми пријатеља у ушима, и претворише се у нешто смислено и непротраћено.
Наилазиле су нам свима фазе када бисмо по десетак песама могли слушати у недоглед, па се плеј листа чинила откровењем. Али Јутјуб листа никада није могла да замени осећај када водитељ на радију најави баш једну од тих десет и она се заврти. Чинило нам се да никад није боље звучала.
У мом родном граду радио је био први који би нам честитао рођендан. Жена са радија пренела би жеље и честитке баки и тетака. Неким чудом знала је коју песму баш тада, највише волимо. Били смо посебни, били смо битни, наше би се име чуло на радију. Имала сам прилику да упознам ту жену касније и било је нестварно. Како за име света, жена из вољене кутије може имати стварно обличје…
Тата је знао да одседи још који минут с нама клинцима у ауту, док нам се не заврши драга песма, па бисмо тек онда изашли напоље. Можда је то најближе што сам икад пришла моменту као јединици времена. Другачије се тај моменат не би ни урезао на дуге стазе.
А радио је наставио да нас прати и касније…
Сезонски послови за летњи џепарац, пролазили су лакше уз колегу радијског водитеља јутарњег програма. Знао је да од монотоних јутара, која су сва некако личила једно на друго, учини да буду свако за себе. Да сваки нови дан уистину буде и нова нафака.
Сама музика која се тих дана вртела на радију, данас ми са собом врати цео пакет тадашњих дешавања, размишљања, хтења, проблема и разрешења. Често ме управо песма тад и тад слушана сети јесам ли и колико успела и докле доспела.
А не би она имала исту ту способност да сам је својом вољом пуштала, јер ју је неко други пуштао, у неком радијском универзуму, можда баш за мене. Протицала би та песма кроз мене кад и нека друга ситуација и самим тим постајала је од ње неодвојива.
Знала сам да га одврнем толико да заглуши сваки мој унутрашњи немир и лош глас, да ме прође то лоше и да буде лакше. Угушила бих у њему сузе и кад-кад разочараног погледа лутала негде кроз замагљен, капљицама прекривен прозор аутобуса. Какав је то само знао да буде загрљај.
Какви би били филмови да се посебна пажња не посвећује музичкој пратњи… Таква би била и свакодневница да јој се не умеће подлога уз коју ситуације враћају изгубљену топлину. А није ли најтоплије кад је та подлога управо радијска.
Љубав на прво… радијско слушање
И дан данас кад ми пошаљу нову песму да преслушам, ја могу донети неки почетни суд о њој да ли ми се у том тренутку допада, али да заволим… Тек када наиђе на радију. Тад и оне што су биле на страни оних које ми се на прво слушање нису допале добију бонус шансу да ме купе и да се на неки свој начин урежу.
И сада је за ово време куцања, у позадини свирао пријатељ о коме говорим, сетих се и неких средњошколских љубави и првог неуспаха, и једне особе и једних очију и једне непроспаване ноћи и предпријемног стреса… и ко зна шта све неће још прострујати нашим таласним дужинама.
Настојим да подесим неку позитивну фреквенцију и топао поздрав вам шаљем, до следећег слуш.. овај, читања.
