Када одрастеш, нестану боје којима си до тада бојио свет. Када одрастеш, тек тада почињеш да се бојиш. Тада престаје једна мала борба. Тада од данашњег дана одвајаш, да претекне за сутра, за неко време кад ће бити боље.
Када напуниш довољно година, изгубе се опрези и не приметиш како ти се интерес на кварно подвукао под кожу. Затворио ти је уста и очи, и што чујеш не видиш, и што видиш не осетиш. Све док је твоја лука мирна, нема разлога за страх.
Одрастеш кад почну да те кроје, кад пристајеш, а ниси питан. Кад је боље бити ко и други, него бити свој. Оног тренутка када се упиташ шта ће рећи свет, шта ће рећи шеф, шта ће рећи жена.
Машинерија не прашта и тера те да ствари узмеш за озбиљно, кроји ти програме, калупе и правила. Условљава те виша сила, све је мање времена за тебе и твоје жеље. Све је више шалтера и формулара, све ја више обавезног штива, страница, наклепане хартије, без сврхе и смисла. Само нек је на броју, нек је пређено, оцењено... Па те баце право с пијадестала дипломираног академског грађанина у суров, немилосрдан свет... Без папира ништа! Па се ти сналази...
Одрастао си зато што си пристао. Зато што си се одрекао малог себе. Тог малишана коме си обећао штошта, а сада мили, не смеш од срамоте у невино лице да му погледаш. То дете у теби и даље ти верује и даље се сећа свих твојих обећања. Напуштено и заборављено то је дете ипак живо, ту, дубоко у теби. У свим исправностима које се правиш да немаш у подсвести. У свим радовањима и ситницама, на које си окаменио и које су ти данас губљење времена.
Том је детету место на слободи, на врху листе твојих приоритета. То је дете створено да живи на љубав... баш ону љубав коју му ускраћујеш. Ону љубав коју си престао да проналазиш у књигама, филмовима, уметнинама. Немаш времена!
Нема се кад, друштво није више друштво остварених дечијих снова, него друштво интересних шампиона. И биће све црње, све сивије и тужније, све док не пустиш то дете из себе. Све док се не тргнеш и заборавиш да си икада и био велики. Све док не заборавиш све што ти се учинило пречим од онога да дете у себи учиниш срећним.
Зато мораш, њега ради, учинити све.. Намакни аман те ружичасте наочаре и крени у потрагу за лепотом. Ослони се на срце мало, дај глави одушка. Нек те мало осећања воде. Видећеш и остићеш како се буди, како се радује и игра твојим ногама, грли твојим рукама. Вратиће ти трипут више, вратиће ти љубављу. Обгрлиће те око колена и све ће ти опростити.
Потражи, њега ради, по мало радости у сваком другом човеку. Ради, човече, оно што волиш! И не робуј никада више ничему. Дугујеш себи! Дугујеш том уснулом детету у себи!
