Увриједе ми се тако с времена на вријеме моји цењени Рођени Београђани (част изузетцима).. Кажу: „Милице, превише ти својаташ Београд, за неког ко у Србији није ни рођен.“ Поставим им једно питање: „А одакле су твоји?“ Тајац... о њиховом поријеклу заиста не бих, не зато што нећу, него нису знали да ми кажу. (Част изузетНима) Услиједи и подпитање: „Побогу, зашто мешаш екавицу и ијекавицу.“ И ту сам научила да више не расправљам. Највише због искуства и стеченог знања о чистоћи и исправности мог источнохерцеговачког дијалекта. То што такви исти после три четири године проведене у иностранству забораве и да говоре матерњи језик, то је прича за себе. И тако започнемо дискусију о томе да ли је и колико исправно да један дођош воли њихов Београд. Мало је и чудно, али истинито да неријетко овај прелијепи град много више волимо ми дошљаци него цијењени овдје рођени. Да ли су они од рођења навикли на његову љепоту, па стреме неком љпшем граду или је у питању нешто друго, ни то још увијек не знам. Али знам да је Београд некако и мој, ето тако. Срећом па је много више оних дивних, милих, гостољубивих Београђана. Оних што одишу правим шармом Београда, оних о којима је писао Капор. То су за мене прави Београђани, они којима су гостопримство, култура и обичаји на првом месту. Они који прихватају у своје наручје све што је добро и што вреди. А што се мене тиче.. Моја три града су три дијела мене и чини ми се да ћу за живота мијашати ту екавицу и ијекавицу, у част свему од чега сам саткана. Моје Требиње ми нико и никад неће избрисати из пасоша и родног листа, Гацко из нарави, личности, темперамента, сјећања и успомена. Ето тако ни Београд не дам да ми забране да волим. Жао ми је моји мили јер ја као Гачанка ходам, говорим и пишем, требињска ми душа, неисцрпна љубав, дучићевски стил, а дишем и живим као права Београђанка. И шта ћемо сад!?
