Спознање

У манастиру Копорину, у црквици која чува мошти свога ктитора Светог Деспота Стефана Лазаревића, један млади свештеник, након очитане молитве, отпоче беседу.

Са малом групом људи стајала сам крај улаза и помно га слушала. Некаква се сила надвила над нама. Чинило се да дишемо као једно. Прича младог свештеника на необичан начин такну душу свакога од нас.

Заборавише неки и свој првобитни разлог доласка, бол у ногама и отворише срца да приме оно што је свештеник желео рећи.

Човек би се могао заклети... сам је анђео божију посланицу преко његових усана преламао.

Говорио је необично тихо: ,,Бојим се само ако сте дошли молити за неко лично добро, да сте данас протраћили дан. Надам се, из дубине свога срца, да сте дошли да пронађете мир у себи. И да ћете разумети благодат коју он са собом доноси и да ћете умети тај мир одавде да понесете кући. Ако не успете, мораћете доћи са већим кошарама, неоптерећеним свакодневном муком. Све што човеку не причињава радост, сигурно није од Бога! Што је већа брига ваша, то је мања вера, да неко стоји изнад вас и одржава вас на путу том. Морате Господу дати ум и срце своје на управу, морате научити да му кажете ,,ДА" када вас позива. Тек тада ћете у срцу, ослобођеном од мука и брига спознати мир."

У мени је одзвањала снажна захвалност... Баш по ово си дошла, говорила сам себи. Ово ти је требало!

Схватила сам да се у овом животу неретко вртимо к'о у осињаку и зундамо, не знамо јесмо ли пошли или дошли. Је ли ово где смо сада почетак или крај нашег путовања? Где овај пут води уопште? Вредим ли? Вреде ли људи око мене? Је ли ово за шта се борим вредно мог времена и труда? Шта ћу и како ћу сутра? Где сам? Ко сам? Јесам ли спремна? Јесам ли довољна? Јесам ли гора или боља, од овога или онога?

Брига се на бригу слагала... Колотечина је текла мимо мене, а коло се вртело са мном у њему или без мене. На тренутке, губио се мој унутрашњи компас. А решење све те муке била је само вера.

Признајем, како је више свештеник говорио, тако ме је више обузимао необичан стид, али брзо оставши занемарен и неком чудесном радошћу потиснут.

Требало је само признати себи и Свевишњем своје грешке и падове, подићи се и сијати вером.

Требало је веровати да су боли искушења, да су патње испити. Да је живот игра, требало је веровати у победу. У љубав је требало веровати!

Са сваком свештениковом реченицом, хватала сам своје испуштене нити и сабирала их у једну... Мир оног који верује!

Треба грлити, радовати се другоме, као себи самом! Давати! Смејати се, плакати! Живети! Ослободити дух и на свим његовим врлинама радити. Треба себи мане опростити и сваку од њих у малу победу преокренути!

Кад спознамо љубав Божију, спознали смо све! А пут до ње води, пружањем и стварањем наше неизмерне љубави, према људима, природи, свему створеном, свем добру људском!

Не треба дозволити да над нама завлада оно што није људско, а ни од Бога. Треба све од себе давати, али се и надати и никада не посумњати у добре исходе и оно највише самоостварење... Мир у себи и са собом.

Свештеник је завршио беседу руку склопљених на грудима. Испунио је свој позив, бар у том једном дану. Пробудио је оно најсветлије у нама. Помолио се још једном и миросао присутне...

Нешто је у мени тихо дрхтало, биће ми је било као никад радосно. Нешто сам вредно из тог дана својој кући однела...

Дух обасјан спознајом. Верујте, то треба осетити!