Живимо ли ми то сви у једној великој тврђави у којој се боримо да издвојимо парче неба само за себе.
Ове чудне године навршава се и пола века од објављивања „Тврђаве“, можда најлепшег дела, Меше Селимовића.
Меша је „Дервиш и смрт“, своје највеће дело, посветио супрузи Дарки, иако је радња „Тврђаве“ много ближа њиховом заједничком животу. Тијана, главни женски лик у „Тврђави“, инспирисана је управо његовом супругом. Као што је и себе самог много више уткао у лику Ахмета Шабе, главног лика и Тијаниног супруга.
Крије ли се већ ту несигурност која је Мешу пратила скоро целог живота? Као да се само четирии године пре објављивања Тврђаве, спремајући Дервиша, прибојавао да то неће добро проћи. О Тврђави још није ни слутио, па за сваки случај на првој страни Дервиша, Дарки исписује посвету.
На Мешино изненађење „Дервиш“ досеже неслућене висине. Освојио је Нинову награду и био предлаган за Нобела. Након четири године 1970. Меша се одлучује да објави „Тврђаву“, која помало неправедно остаје у сенци „Дервиша“.
Како је сам говорио: „Тврђава је сваки човјек, свака заједница, свака идеологија..“ Затворени у своје мале светове одувек градимо зидове и каткад гледамо ка парчету неба које смо за себе наменили и чудимо се зашто не можемо више, зашто не видимо даље, не примећујући дебљину и висину бедема којима смо се опасали.
Кроз Тврђаву и њеног главног актера, Ахмета, Меша говори о једном човеку, балканцу, чија је једина идеологија љубав, а вредност добро. Ахмет се као чисто, неокаљано биће, провлачи и суочава са људима које је живот учинио суровима. Људима који су окусили сво зло овог света и који даље настављају, гледајући само лични интерес.
Ахмет води борбу са невидљивим ауторитетима, прећутном понизношћу, бори се да се чује његов глас. Глас који ма колико био исправан и тачан, тада није смео да се чује. Бива суочен са одбаченошћу, само зато што се усудио да изговори шта већина мисли, али не сме да изјави. Ванвременска проблематика.
У свему томе почиње да преиспитује самога себе и исправност свога деловања. Како је могуће да је у свему што мисли толико усамљен. Из ситуације у ситуацију изненађују га поступци људи који не бирају средства и који неретко на једно око жмуре зарад личне користи и добробити. Прибојава се да би и сам условљен животом могао постати један од њих.. „У црном страху који није од непријатеља, већ од нечега из мене, родио сам се овакав какав сам, несигуран у све своје и у све људско.“
Ипак, Ахмет се бори да изнађе добро у људима. Тражи оправдања. Бори се против неправде. Међутим, што даље иде, живот га уверава колико је усамљен и ограничен, у својој доброти, у свом настојању да све што ради буде исправно. Схвата колико је тешко сачувати миран сан.
Ахмет је минималиста, њему за његову тврђаву не треба скуп и раскошан материјал. Само две руке које осигуравају загрљај пун топлоте, очи које уливају мир и усне које љубе искрено. Тијана је центар његовог света, уз њу и дете које чекају да се роди, схвата да у узаврелом свету, пуном бола и страдања, нема ништа вредније од тога што имају њих двоје.
Каже: „Троје нас је, у цијелом свијету само троје: моји прсти, њено тијело и његов уједначени дамар. Није важно шта се дешава у свијету, није важно шта ће бити сутра, важан је овај час блаженства без мисли. Хиљаду нечијих срећних часака биће као овај, али овај никада више. Хиљаду туђих љубави биће као ова, али ова никад више... Први пут знам шта је срећа, осећам је, видим, миришем. Цио свијет и цијела васиона, нас троје. Никог другог осим нас нема. И има срећа. Да ли је могу задржати? Напољу је прољетна ноћ, и мјесечина. А ја не могу да заспим, од среће којој нисам тражио разлог. И нисам се чудио што је тако. Како би друкчије и могло бит?“
Ипак врло брзо схвата колико је његово мало утврђење условљено светом који га окружује. Увиђа да не може сам против свих и да ризикује и губи много више него што добија. Бори се да не узме здраво за готово став свог окружења које каже: „Ништа човјеку није важније од свог мира и од среће коју сам створи. Зато је треба чувати, ту своју срећу, опколити је шанчевима, и никоме не дозволити да је угрози. Нико други нека ме се не тиче, живот је суров, људи зли, и треба их држати на одстојању. Нека буду што даље од свега што је твоје и што ти је драго.“ Ахмет је уверен да би свет постао исувише суров када бисмо заиста свим средствима бранили оно што је наше и када не бисмо бринули о добробити оног другог. Тада би уистину свако био против свих и нико не би имао никога свог.
Питање је зашто је Меша толико чекао да обави ово своје дело... То ће вероватно заувек остати непозананица. Можемо претпоставити да су се све Ахметове борбе прво у њему самом одиграле. Требало је времена да изађе из своје тврђаве, да сагледа неповерљиви свет. У својим „Сјећањима“, Меша пише о несигурности која га је дуго пратила. Која је његовом бићу ометала стицање увида, приликом сваког изласка у стварност пуну изненађења, лепих и оних мање лепих ствари.
Мучи ли и нас та Селимовићева нит несигурности која се јавља сваки пут када у великом апсурду спознамо нит истине коју већина прескаче и прави се као да не постоји. Није ли то нешто што се ни после педесет година није променило у људима... Да ли је и даље правда једна велика непознаница? Да ли је добро недосегнута врлина? Има ли још увек људског у људима? И шта би са слободом живљења и мишљења?
Живимо ли ми то сви у једној великој тврђави у којој се боримо да издвојимо парче неба само за себе. Преко чијих бедема, обавијених хиљаду и једном идеологијом, покушавамо да се домогнемо и живимо за ону једну, најисправнију од свих... Љубав.
Јер како каже Меша...
„У почетку беше љубав,
У животу мржња,
На крају сјећање.
А љубав је ипак јача од свега... Мање је истинито, и мање вјероватно, али је племенитије. И љепше: тако све има више смисла. И смрт. И живот.“ И тврђава.
Текст објављен на порталу Opseg.rs